Lazar Filipović “Pogled usmeren na cilj”

Lazar Filipović je paraolimpijac i vrhunski sportista u nekoliko kategorija. Ranije se bavio biciklizmom, plivanjem, a danas se bavi tritalonom. Tritalonom je objedinio ono u čemu je najbolji , a to su biciklizam, plivanje i trčanje. Lazar se takmiči u sprint tritalonu , koji podrazumeva  750m plivanja,  20 km biciklizma i 5 km trčanja i to sve za sat vremena( 55′-1:05′).

Za sebe kaže da samo živi svoj život i da mu fokus nije na uspehu, već na tome da svaki dan bude bolji čovek, prijatelj, sportista. Lazar to i jeste.  Vrlo je ambiciozan i disciplinovan, od malena je znao čime će  se baviti i različitost shvata kao dar. Lazar ima samo centralni vid, ali, kako kaže, zahvalan je što je baš tako, jer u njegovom životu nema mesta za prepreke.


1.  Tvoj  motiv je “Fokus na  onome čime sei bavim”,  da li smatraš da ti je upravo ovakav stav doneo uspeh?

Upravo tako. Zahvaljujući nedostatku perifernog vida, odnosno, time što imam samo centralni vid (što je karakteristika bolesti očiju koju imam), mnogo mi pomaže da zadržim fokus na svemu što radim i ka kom cilju se krećem. Kad kažem „zahvaljujući „,to zaista i mislim. Pruža mi prednost da ne vidim sve sporedne/periferne situacije koje nisu u mom fokusu, samim tim smanjen mi je gubitak pažnje i vremena na sve ono što nije deo mog puta. Centralni vid mi pruža  mogućnost da budem maksimalno usmeren na sve što radim, jer da nije tako, ne bih mogao ni jednu sportsku i van sportsku aktivnost ,da obavim. Procenat vida mi je mali, a širina slike koju oko može da obradi uska. Vidim samo ono u šta posmatram. Ako pričam sa sagovornikom mogu videti samo levo ili desno oko, samo nos ili usta. Verujem da me takav pogled u životu naučio disciplini i da mi je ta disciplina stvorila radnu naviku, a do bilo kog ozbiljnog rezultata u životu teško je doći, gotovo i nemoguće, bez ozbiljnog rada i discipline, pa tako često znam da kažem da je rad najveći dar. Ako pogledate sa koje god strane isto dobijate „rad-dar“.

2.Kad je bio prelomni momenat da “hendikep” (mada si ti demantovao tu reč) shvatiš kao prednost?

Od malena sam bio živahno i nemirno dete. Voleo sam uvek da budem u svemu najbolji i kao takav često sam se isticao kao lider ili vođa u društvu . U početku, to je bilo društvo u kraju gde sam odrastao, a gde i danas živim. Rano sam naučio da vozim bicikl i tad su krenule prve trke oko zgrade. Rastao sam i razvijao se uz vid kakav imam, pa ne mogu reći da sam ga ikad smatrao hendikepom. Možeš ili ne možeš. Ako možeš, uradi još bolje, ako ne možeš, radi dok ne naučiš i savladaš to zbog čega ne možeš. Danas se vodim tim primerom. Bol je privremen, a odustajanje je zauvek. Ako ne ide danas, ići će sutra, ako ne ide ni sutra ići će za nekoliko dana, ali ako odustanem, izgubio sam svaku šansu, a svako danas, sutra će biti juče, pa ne bih da propustim priliku nijednog dana da se upitam što nisam dao juče sve od sebe.

3.Da li je bilo momenata u tvom životu kada si se pitao “Zašto se baš meni ovo desilo ” i da li si shvatao da se razlikuješ od drugih?

Da, dešavalo mi se mnogo puta u detinjstvu i periodu adolescencije da to pitanje sebi postavim. Ne shvatajući potpuno kako moj vid funkcioniše, jer pored centralnog vida koji imam i koji sam naveo, još jedna od situacija koja me svakodnevno prati, jeste potpuno odsustvo vida u mraku. Čim krene da smrkava , mrak, zamračena prostorija ili bilo koja situacija gde nema svetla, gubim potpunu sposobnost vida. Živim danju koliko-toliko samostalno , a čim padne mrak, tad je moje kretanje potpuno onemogućeno, pa se uvek za nekog držim kad me vodi. Prvi put susretao sam se sa tim kao dete kad je dolazila na red igra „žmurke“. Da bih bio deo društva, a znajući da ne vidim da se sakrijem ili budem sposoban za tu igru na adekvatan način, ja sam ili sedeo sa strane i navijao(naravno, ne videći, već samo na osnovu zvukova prepoznavao ko se odakle kreće i u kom pravcu se igra odvija), a onda na „pu ja“ znao sam tačno o kome se radi. Tu sam razvijao čulo sluha, pa sam tačno znao na osnovu stila kretanja o kome se radi i ko se gde krije. Kasnije sam bio taj koji je brojao, dok su se drugi krili(brojanje je svima bilo dosadno, a meni zanimljivo, to je bio jedini način da budem deo igre). U periodu srednje škole, kad je došlo vreme da se izađe u grad ili rođendane, tad nisam izlazio često, jer nisam sticao poverenje u društvo, nisam želeo njima da budem na teretu, a da samo stojim u jednom mestu i da se foliram da se lepo provodim. Tad me na trenutak ta činjenica bolela, ali sam brzo našao drugi model, koji me danas odlikuje i koji mi danas mnogo znači. Počeo sam da odlazim u krevet u 21h i tako se spremao za sutrašnje obaveze. Kad su moji klupski drugovi odlazili u grad, to veče sam znao da legnem još ranije i da sutra odradim duplo jači trening, znajući da su oni umorni i neispavani. Bio sam svestan da su na drumu oni u nekom momentu bolji od mene zato što će videti sve ono što ja neću i lakše izneti situaciju. U osnovnoj školi desila mi se situacija (vreme kad su sva deca bolno iskrena) da su me zvali „ćoro“, jer su mi stakla na naočarima bila debela i da je bilo nešto što nisam uspeo iz prve da uradim. Došao sam kući, ispričao to svojim roditeljima, a otac me uhvatio za ruku i upitao“ Je l’ možeš ti da uradiš sve što oni mogu?” Uplakan rakao sam „Da.“, zatim me upitao“ Mogu li oni da urade sve što možeš ti? Opet rekao sam „Da.“, na to mi je odgovorio „Ne, ne mogu. Oni nemaju problem sa vidom, a ti imaš“. Tako je moje razmišljanje na tu temu prestajalo u takvim situacijama. Smatram da se stvari koje nisu u našoj moći dešavaju sa razlogom i da svaka različitost sa sobom nosi svoj pečat, na svima nama je da to otkrijemo u sebi i na pravi način koristimo. Nije važno imaš li ili nemaš problem, važno je imaš li ili nemaš volje i vere u sebe i u to što radiš.

4.Da li je bilo onih koji nisu verovali da si sposoban za sport?


Bilo je dosta osoba koje su sumnjale, pogotovo što je reč bila o biciklizmu, mom matičnom stortu. Ipak, dete koje malo vidi, na drumu, magistrali, udaljen tad desetinama, a kasnije i stotinu kilometara od kuće, po jednom treningu, nije im bilo jasno. Jedan od takvih bio je moj tadašnji biciklistički trener, koji me uvek tretirao kao drugorazrednog vozača i uvek je bilo “Kad bi oni imali tvoju volju gde bi im kraj bio“, a meni je uvek smetalo i bolelo me što nikad nije rekao „Kad bi ti imao njihov vid, gde bi tebi kraj bio“. Sada smo odlični prijatelji. U životu nisam ništa dobio lako i na“lepe oči „, za sve sam se mnogo borio i ostavljao sam kožu po asfaltu padovima. Završavao sam u bolnici mnogo puta zbog potresa mozga ili što me  je udario auto  i uvek se iznova postavljalo pitanje sumnje – “Može li on to?”. Uvek, u svemu sam znao šta hoću, znao sam i šta neću. To što hoću u šta verujem, niko sa strane mi nije bio potreban da me uveri da to mogu, ali isto tako nije mogao da me uveri da to ne mogu. Smatram da je drum svima isti, od nas samih zavisi kako ćemo voziti na tom drumu, kako ćemo savladati uspon i spust i koliko ćemo jako gaziti pedale na tom drumu. Verujem u to što radim, jer sve što radim radim iskreno i sa strašću, to me i vodi. Ako pogrešim, pašću, podići bicikl i odran nastaviti dalje, ako ne padnem, tim bolje. Jednostavno je.

5.Šta bi danas rekao onima  koji nisu verovali u tebe ?


Ništa im ne bih rekao. Smatram da svojim rezultatima govorim, svojim radom i da objašnjavati je sve ono periferno što ne vidim. Zadržavam fokus na ono što radim i na cilj ka kom sam se uputio.

6.Koga možeš da izdvojiš kao najveću podršku?


Potičem iz sportske porodice, pa mi je uvek bila prisutna podrška roditelja i brata, kao i pokojnog dede, za kog sam bio posebno vezan. Bio je sportski radnik i u biciklizmu, koji me na neki način i uveo u taj sport.

7. Na koje uspehe si najponosniji?


Na svaki postignuti uspeh sam jednako ponosan. Ne mislim previše o njima, ali svaki je došao potpuno skladno radu i vremenu izdvojenom u samoj pripremi i odnosu prema radu. Ponosan sam na svaki dan u kom sam dao sve od sebe da ispoštujem zadatak i obaveze koje imam. Dnevno imam od 3 do 5 treninga (6-9h). Na kraju dana sam ili zadobvljan ili ne, ako ne, zašto  je došlo do tog ne, a ako da, šta je moglo biti još bolje. Ovakvim tempom, gledano kroz sportsku prizmu, živim dnevno dana koliko treninga imam. Za svaki se dajem jednako ozbiljno i nema prostora za izgovore, jer danas izgovor, sutra je to ono malo što mi može faliti za najbolji rezultat.

8.Koji je bio motiv za upisivanje studija medicine?


Emotivac sam, empatišem se sa ljudima, znam šta znači imati neki „problem“ i da ga je moguće prevazići i ako o njemu ne mislim, on je potisnut, prisutan, ali nije dominantnan. U petom razredu osnovne škole znao sam šta hoću da upišem. Ovaj poziv mi pruža mogućnost da objedinim nauku i sport, kad za to dođe vreme, da pomažem ljudima i da jednostavno svoja iskustva i znanja produbim i tako i sebe unapredim. Čovek je enigma, volim izazove i mozganje.

9.Ko je najponosniji na tebe?


Porodica, ali ipak mislim da je to majka. Ona je ta koja najviše brine, sekira se, raduje i ponosi. Ipak, majka je majka. Volim svoju porodicu i srećan sam privilegijom da Luki i meni baš njih dvoje budu roditelji. Puno smo naučili od njih i na pravi način su nas usmerili, a mi smo raširili jedra naših života.



Tekst: Dragana Milosavljević





Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *