Bora Đorđević – o svom Čačku i tehnološkoj katastrofi

Matija Bećković je  za njega rekao da se Bob Dilan na srpskom kaže Bora Đorđević. Jedan je od najpoznatijih rokera sa prostora bivše Jugoslavije, ali i jedan od najpoznnatijih Čačana. Uz njegove pesme smo se veselili, ratovali, zaljubljivali se, gotovo da nema segmenta života koji nije memorisan nekom pesmom “Riblje čorbe”. On je uvek jasno govorio ono što mnogi nisu smeli, kako i sam kaže, upravo je to odlika Čačana. Prošle godine dobio je prestižnu “Andrićevu nagradu”, kako ističe u razgovoru u emisji “Čačak priča”, ta nagrada mu mnogo znači jer je dobio od sjajnih ljudi, Matije Bećkovića i Emira Kusturice. 

1.      Vaša majka bila je profeskorka književnosti i ruskog jezika, da li ste talenat za pisanje nasledili od nje?

Moja pokojna majka nije nikad pisala, ali se veoma dobro razumela u literaturu. Verovatno sam ljubav prema čitanju nasledio od nje. Ali, moj otac je imao sluha, otuda i pevanje. 

2.      Kako biste opisali svoje mladalačke dane u Čačku?

Kada sam počinjao da sviram rokenrol u Čačku, svaka ulica imala je svoj bend. Sedeli smo u parku, na klupama, i svaki bend imao je svoju klupu. Mi smo kao “Hermelini” svirali tu. Prle Savić je svirao bas, ja sam nešto pevao, nabadao gitaru, Borko Ilić je svirao gitaru, a Aca je svirao bubnjeve. 

Bora Đorđević u emisiji ,,Čačak priča“

3.      Kakav Čačak pamtite?

Znate šta? Ne mogu da prepoznam svoj grad, toliko se izgradio Čačak. Kada sam živeo u Čačku, Čačak je imao trideset i nešto hiljada stanovnika. Bio je divan mali grad. Uvek kažem da je Čačak stanje duha, da nije grad. Jedinstven smisao za humor, način zezanja, način života, način druženja. Jedna od najlepših nagrada koje sam dobio bila je upravo u Čačku, došla su dva momka, učenici Gimnazije, i doneli su mi grb Gimnazije i kamen iz Morave. 

4.      Čačak je grad dobrog sporta i “velikih” imena?

Sonja Savić, Radmilo Mišović, Drobnjak, Kićanović, Živković, Đukić, Obradović dok je igrao košarku… Čačak je dao toliko legendi. Interesantno, svi košarkaši iz Čačka uglavnom su otišli u “Partizan”, dok su fudbaleri išli u “Zvezdu”. 

5.      Kako je došlo do imena za bend, “Riblja čorba”?

Bilo je milion predloga kako da se zove bend. Jedan od predloga bio je “Popokateptl”, to je bilo najinteresantnije, da ljudi malo lome jezik. U pitanju je vulkan, a rokerski bend. Ali, ipak je ostala “Riblja čorba”, zato što je pokojni Zoran Predić objavio u “TV Reviji” poster na kome je pisalo “Riblja čorba” i taj poster nam je dugo služio kao plakat. Otkupili smo tiraž, iako tada nismo imali ništa snimljeno, ali, Zoran je verovao u nas. 

6.      Jedna od vaših najpoznatijih pesama je “Pogledaj dom svoj, anđele”, da li ste mogli da pretpostavite da će pesma toliko pratiti sudbinu srpskog naroda?

Pesma se sama pisala i potpuno se odvojila od mene. Recimo, u razrušenom Vukovaru, sa horom i sinfonijskim orkestrom ili kada je svira bend, ona potpuno različito zvuči. Možda je najznačajnije izvođenje te pesme bilo na Kosovu, na Šar-planini. To je bilo vrlo gadno vreme, jedva sam se probio do tamo. Kforovci su išli i napred i pozadi, ja sam bio u sredini, na nekim mestima su morali da izađu naoružani. Kada smo došli na Šar-planinu, sve što je srpsko i što je moglo da hoda, došlo je da sluša. Došli su, naravno, i okupatori. Bilo je tu i par crnaca, koji su bili veoma veseli, njima je prijao ritam. Bilo je nekoliko Bugara, koji su nešto razumeli, ali i drugih okupatora. Program se upravo završio ovom pesmom. Dobro je da nisam plakao jer su u sali svi plakali. Otišao sam u sobu da se presvučem, i tada je došla neka Francuskinja da mi kaže da nastavim program. Ja sam joj rekao “Gospođo, program je završen”, a ona kaže “ Nikada nisam videla narod koji se smeje i plače u isto vreme” . Mislim se, nikad nećeš videti, ni razumeti. 

7.      Pre dvadeset godina, napisali ste pesmu “Nojeva barka”, šta danas mislite, “da li je ljudski rod, zaslužio Nojev brod”?

Tek danas nije. Pogledajte šta se dešava u svetu. Kako danas čovek može da zadrži privatnost uz mobilne telefone. Kad te neko “okrene” i kaže “uključi kameru” može uvek da zna gde si. To je tehnološka katastrofa, nije napreak. Ploče i CD-ovi su prevaziđeni. Danas život može da stane u malo govance koje se zove USB i koje košta oko 150 dinara. To je devalvacije umetnosti i života!

Emisija “Čačak priča” autorsko je delo Dragane Milosavljević i uz dozvolu Bore Đorđevića emitovan je intervju na portalu cacanke.rs

Foto: Riblja-čorba.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *