Lepo je biti seoska učiteljica – Katarina Jevtić

Da učiteljski posao spada u red “svetih” poslova  i da rad u seoskim školama uvek ima prostora za svetle primere, pokazala je učiteljica Katarina Jevtić.

Posle dve decenije ona uvek ima načina da se približi deci, a kako kažu njeni učenici, škola je onda mesto i za učenje, ali i za igru. Katarina je kroz razgovor sa nama dala nekoliko saveta kako da, zajedničkim snagama, rešimo neke od problema sa školarcima. Kako i sama ističe, sve je moguće uz puno ljubavi, dobre energije i kada shvatimo da i odrasli mogu puno da nauče od dece.

 Ipak je učitelj neko ko mora naučiti decu za život u modernim uslovima, kada su im informacije  dostupne na dlanu .

1.       Učiteljica ste oko 20 godina, verujem da se mnogo toga promenilo u prirodi same nastave od tada, ali gde je promena najvidljivilja?

U oktobru se navršilo 20 godina od kada sam posle završenog Učiteljskog fakulteta u Užicu, bojažljivo ušetala u OŠ: ,,22. decembar“ Donja Trepča, u izdvojeno odeljenje u Stančićima. Do tada nisam ni znala šta je to kombinovano odeljenje ili nepodeljena škola. S obzirom da sam bila prva generacija tek osnovanog fakulteta, moram priznati, da nam je nedostajalo stručne prakse. Ako se osvrnem unazad, mnogo toga se promenilo. Okolnosti u kojima živimo, roditelji, deca, učitelji, zahtevi, shvatanja, inovacije u nastavnom procesu… Učitelj više nije neko ko stoji za katedrom i prenosi znanja. Učitelj nije ni neko čiji rad traje samo četiri sata dnevno, neko ko ima toliko odmora i raspusta. Učitelj ne sme biti ni administrativni radnik, opterećen vođenjem obimne papirologije, već svoje vreme i kreativnost treba usmeriti na sam nastavni proces. Možemo mi napisati savršene pripreme za čas, pedagoške sveske, portfolije, ako zato ne postoji pokriće u praktičnom radu. Često mi se čini da ,,papir trpi sve“, da smo degradirani kao osobe, pogrešno shvaćeni u današnjem vremenu. Ipak je učitelj neko ko mora naučiti decu za život u modernim uslovima, kada su im informacije  dostupne na dlanu. Učitelj mora biti koordinator koji će ih usmeriti da ovladaju znanjima i veštinama koje će im pomoći da se lakše snađu u uslovima koje nameće savremeni način života.

2.       Vrlo su zanimljive i raznolike oblasti koje analizirate sa decom, koliko Vam je teško da ih inspirišete da učestvuju u  aktivnostima?

Svako ko radi u kombinovanom odeljenju ili nepodeljenoj školi, zna koliko je teško organizovati kvalitetan nastavni dan, a da se svakom razredu, učeniku, posvetite podjednako i da niko ne bude zapostavljen. Nemoguće je za jedan dan osmisliti i sprovesti najmanje dvadeset različitih, zanimljivih i kreativnih časova. Ako želite organizovati jedan tematski dan, primeniti integrativan pristup nastavi, gde će povezati više predmeta i nastavnih jedinica, ili uvesti neku inovaciju, treba mnogo sati pripreme raznovrsnih aktivnosti i nastavnih materijala. Kako deca vole igru ( iako postoji mišljenje da nam se škola pretvorila u zabavište), istraživanje, izazove, uvek nešto novo, zanimljivo i kreativno, nije ih teško motivisati da učestvuju u različitim aktivnostima. Oni vole da rešavaju asocijacije, rebuse, uče putem stihova koje im pišem kako bi im neki teži sadržaji bili lakši i interesantniji, da lekcije prikazuju putem crteža, da prave mape uma, izvode oglede, menjaju uloge, osmišljavaju nastavna sredstva, pomažu jedni drugima kroz vršnjačko učenje, glume… Široka je lepeza motivacionih ideja koje inspirišu decu da učestvuju u različitim aktivnostima.

Svako ko radi u kombinovanom odeljenju ili nepodeljenoj školi, zna koliko je teško organizovati kvalitetan nastavni dan, a da se svakom razredu, učeniku, posvetite podjednako i da niko ne bude zapostavljen.

3.       Smatrate li da višak kreativnosti ostavlja manje prostora za vršnjačko nasilje?

Svesni smo da je vršnjačko nasilje itekako zastupljeno. Uzroci su mnogo dublji, a škola i učitelji su samo jedna mala karika u dugačkom lancu koji pokušava tome da se suprotstavi. Deca se od malena uče koja su njihova prava, a obaveze se nekako stavljaju u drugi plan. Decu danas previše štitimo, obavljamo aktivnosti umesto njih, odrastaju ,,pod staklenim zvonom“. Onda nas rastuže mnoge priče o vršnjačkom nasilju koje isplivaju na površinu jer se nije reagovalo na vreme. Da li zbog ćutanja, sramote, neadekvatnog prepoznavanja nasilja, papirologije koja se mora voditi, uključivanja i drugih institucija, ili zbog toga što će se narušiti reputacija škole? Kao roditelj i učitelj, smatram da je potrebno ,,zaposliti“ decu sportom, igrom, muzikom, mnogobrojnim kreativnim sadržajima koji su nam danas dostupni. Možda nećemo dobiti novog Đokovića ili Ronalda, ali će naučiti da sarađuju u  timu, da prihvataju različitosti, pobedu i poraz, razvijaju empatiju, budu tolerantni. Sa decom treba razgovarati, a pre svega ih učiti na sopstvenim primerima ophođenja prema drugima.

Sa decom treba razgovarati, a pre svega ih učiti na sopstvenim primerima ophođenja prema drugima.

4.       Vaši učenici  dobijaju nagrade na raznim takmičenjima, kako uspevate da  učenje pretvorite u kreativni rad?

Kada radite sa malim brojem učenika, izbor za učestvovanje u takmičenjima, realno je sužen. Nisu svi ni dobri pisci, pevači, slikari, matematičari… ali imaju razvijen takmičarski duh. Nije samo ni takmičenje i želja za pobedom u prvom planu, već i potreba da pokažemo da i male škole negde tamo postoje i rade vredno, da se lakše i lepše uči ako se prezentuje na zanimljiv i neobičan način. Radim veoma odgovoran, ali izazovan i zanimljiv posao, gde stalno morate učiti, usavršavati se , kako se ne bi desilo da vam postane dosadno i monotono. Pre svega radim ono što najviše volim i trudim se da bez obzira na uslove, sebi i učenicima svaki dan po nečemu učinim posebnim. Nekako od samog početka učiteljske karijere me je to vodilo, samo su se smenjivale generacije učenika koje su umele da me prate, učestvuju i podržavaju, pokrenu kada posustanem. Mnogo je raznolikih aktivnosti i nabrajanje bi potrajalo. Ako govorimo o reciklaži, pravićemo  kostime od kesa , ako nam je tema hleb rešavaćemo programirani materijal u stihovima, pisati poslovice zrnevljem kukuruza i pšenice, izvoditi dramske prikaze na obližnjoj njivi o običajima za vreme setve, praviti hranilice za ptice, uređivati učionicu i školsko dvorište, crtati senke po školskom terenu, igrati se prodavnice učeći o novcu… Sve ovo i mnoge druge aktivnosti su možda igra, ali igra kroz koju se neprestano uči.

5.       Iako mnogi beže sa sela, Vi vrlo uspešno obavljate svoj posao, u čemu je draž seoske škole?

Bez obzira što tokom zime naša Mara ( tetkica) založi staru peć koja pucketa, što smo pre izvesnog vremena dobili vodu, što nestane struje pa u hodu menjate aktivnosti, što ne postoji pristup internetu, što vas nekada pojure kučići, a da ne pričam o dogodovštinama sa odvezanim konjem ili ovnom… Što se ponekad zapitate da li uopšte i znaju da radite i postojite… Što je nažalost, sve manje dece… Ipak je lepo biti seoska učiteljica. Ništa ne može zameniti naš zajednički doručak pored tople peći, osećaj porodične atmosfere, nezaboravne priredbe kada ugledate bivše učenike i roditelje, latice ruža koje su vam posuli od kancelarije do ulaznih vrata, učenje u prirodi pod starom jabukom…

INišta ne može zameniti naš zajednički doručak pored tople peći, osećaj porodične atmosfere, nezaboravne priredbe kada ugledate bivše učenike i roditelje, latice ruža koje su vam posuli od kancelarije do ulaznih vrata, učenje u prirodi pod starom jabukom…

6.       Šta je ono najdragocenije što ste naučili od đaka?

Učenje nije jednosmeran proces. Koliko ste spremni da pružite svojim učenicima, oni će vam još više uzvratiti, poštovanjem i prijateljstvom. Bez obzira da li ste ih nekada izgrdili što nisu uradili domaći, naučili, napravili nestašluk, dali ocenu koju nisu očekivali, kada odrastu, shvate da vaš cilj nije bio da ih naučite samo da čitaju, pišu, računaju… Najdragocenije što sam naučila od svojih učenika je da sačuvam dete u sebi koje još uvek voli da se igra, smeje, iskreno i spontano, koje voli da se takmiči sa samim sobom i drugima, ne odustaje i pozitivno se inati dok ne postigne svoj cilj.

7.       Mnogi smatraju da je doba interneta ,,odvojilo” decu od knjige i školskih aktivnosti, ali Vaši đaci pokazuju da to i nije uvek tačno. Imate li neki savet za roditelje?

Naravno, svakodnevni život se ne može zamisliti bez savremenih tehnologija. Svakako da deca previše vremena provode koristeći internet na neadekvatan način. Postali su otuđeni, ne razgovaraju, pišu u šiframa. Internet ne koriste za učenje. Sa mojim učenicima nije taj slučaj, još uvek su mali. Pokušavam da ih usmerim da internet koriste kako bi došli do informacija potrebnih za čas, pogledali prezentaciju određene nastavne jedinice… pošto u školi nemamo internet. Moji đaci odrastaju u prirodi, još uvek vole da pomognu u raznim seoskim poslovima, još uvek se u njihovim porodicama čuvaju tradicionalne porodične vrednosti koje su se u većim mestima izgubile  prihvatanjem modernih stilova života. Dati savet je teško, zbog brzine i načina života, ali mislim da više vremena treba da posvetimo jedni drugima, ne virtuelno. Sa decom treba da razgovaramo, da im posvetimo vreme, da pokušamo da vratimo onaj osećaj bliskosti i povezanosti koji je krasio nekadašnje porodice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *