Moje Čačanke

Oduvek sam se pitala šta je to što jedan narod čini autentičnim, šta ga odvaja od njemu sličnih, bratskih po krvi, bliskih po teritoriji, tuđih po veri, dalekih po ubeđenjima… Po čemu smo to mi autentični?

Razmišljala, razmišljala, razgovarala sa ljudima mudrijim od sebe, sigurnijim po uverenjima, značajnijim po poreklu i važnijim po položaju. Mnogo čula, u nešto posumnjala, većini poverovala, a ponajviše od svega, obradovalo me je saznanje da sam negde, u dubini svojih misli, imala pravo – najautentičniji „artikli“ ovog grada – to su njegove žene!

Žene pametne, otresite, žene – borci, žene koje ne pristaju, majke, domaćice, lepotice, umetnice, snalažljivice, kaćiperke i kokete, svoje, obične i neobične… One su držale red u kući, one su vedrile i oblačile ovim gradom iako su muškarci uvek mislili da su glava kuće i beskrajno važni… I žene su im davale za pravo, povlađivale im, lukavice, a ovamo, iz potaje, terale po svome…

Umele su da ni iz čega naprave nešto, čudo testo u inflaciji, klin – čorbu u nemaštini, da pošalju sira i kajmaka detetu u svet i gibanicu dobro umotanu, da ostane vruća do Beograda… zamišljajući taj velegrad kao neku neman što im čedo odvodi, onako janjičarski, da ostane zauvek.

O tim i takvim ženama pišem i htela bih svake da se setim, ali nemoguće je, pa ću onako ovlaš, nacrtati kroki naših divnih Čačanki nekad i sad…

Pregurale bune, ratove i bombardovanja, ispraćale, sačekivale, odvajale od usta kad se deca školuju. Bez roptanja, tiho i otmeno, ne huleći na Boga, kada je teško. Crninu nosile, dok su muškarcima kačili odlikovanja. Jer, žene, majke, sestre, iste su patnice u vojnama, a muškarci su pobednici ili gubitnici…

I dalje: šile, prepravljale, krpile, svaku paru čuvale, u tajnosti plakale. Kad je muž grub, pa popije, pa bogami i udari, krile i suze gutale u sebi. Svet da ne zna, da se ne brukaju. Deca kao deca, odlepršaju iz gnezda kad dođe vreme. Mesi, šalje, iščekuje sa čežnjom svako pismo, svako zvono. A pisma sve ređa, zvono zamuklo… daleka je ta Nemačka… Neka, samo neka su živi i zdravi.

Moje Čačanke danas: lepotice, elegantne, namirisane. Lepe na poslu, doterane na ulici. Umeju da plene, imaju nastup, vole da dominiraju. Vode brigu o sebi. Čak i ako žive skromno, retko ćete videti zapuštenu Čačanku. I dalje su one „najlepše Beograđanke“ , kako se govorilo nekad.

Idu na jogu, zumbu, salsu, u teretanu, na trčanje, na bazen, na Moravu, pilates. Vole noćni provod, ne mareći ponekad za male plate. Hedonisti u duši. Kafane, restorani, picerije, živa muzika, intimne proslave i velika porodična slavlja. Vole „Galiju“, „Proleće“, „Braun“ i „Žutu kuću“. Nose lepe haljine kupljene na rasprodaji u kojima izgledaju vrlo otmeno. Školuju decu, plaćaju rate za rekreativnu na Tari, školu baleta i privatne časove. Ali drže do sebe.

Pomalo tračare, pa i to je za ljude. To su oni slatki momenti u „Što da ne“ kad priča počne sa: ,,Jesi li čula…“ Tada se glave primiču i glas se malo utiša.

Pišem o mojim Čačankama, posle prvih pedeset godina koje provodim u ovoj podjeličkoj varoši. Ima ona svoje vrline i mane, ta varoš. Ima svoje uspone i padove. Ali ima i dušu, u koju su naše žene utkale zrnca svojih duša. Imala je svoje legende, svoje tajne, ima svoje divne dame koje nose breme današnjice pretvarajući ga u „nepodnošljivu lakoću postojanja“.

Muškarci, poštujte svoje žene, majke, koleginice . One nemaju nikog drugog sem vas. I ovog našeg grada.

Autor teksta i fotografija: Aleksandra Mišić

6 Comments

Add Yours
  1. 6
    Lazar petrović,skopje,mkd

    Baš ubavo napisano tokmu takva e mojata snajka od Čačak asega život vo Milano,so istite vrline što vie gi opisujete vo tekstom,sekogaš so spremno se vrvno, baš prava prestavnička za Čačanki lazar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *