Seksualni predaotori ili „mahala je repom“

Posle nekoliko ozbiljnih seks skandala koji su potresli ovu godinu, ostaje utisak da nam, kao društvu, mnogo bolje ide da merimo visinu štikle i da, na osnovu iste, procenjujemo koliko je žrtva „mahala repom“. To mahanje repom bi „sigurno“ umanjilo gnusni zločin silovanja. Međutim, takvi komentari pravdaju  se „slobodom govora“, a visina štikle znači da je (po mišljenju onih koji imaju toliko puno prava na slobodu govora) žrtva ipak poželela da „da“.

Jedna tako jednostavna reč, kao što je „ne“, izgleda da nije sasvim jasna. Ne je uvek ne, ono nema svoj drugi oblik, ne uvek znači ne. Kao da se i može pronaći opravdanje za ovaj gnusni zločin. Ispostavlja se da je potpuno u redu reći da je žrtva „mahala repom“ i time potpuno preuzela krivicu na sebe umesto seksualnog predatora.

Mislim da je ideja da se može prepoznati seksualni predator  mit ili zabluda. Oni nikako nisu jednobrazna klasa pojedinaca. Ne postoji jedinstven profil silovatelja prema socio-demografskim karakteristikama. Karakteristike zločina se, takođe, značajno razlikuju među počiniocima, uključujući vreme i mesto, pol i starost žrtve, stepen planiranja dela i količinu nasilja. Pored žena žrtava silovanja, nikako se ne smeju zaboraviti ni muškarci koji su žrtve silovanja, – objašnjava, Dragana Timotijević, psiholog.

Čime se sve „maše repom“?

Spisak zaista kao da nema kraja, ali bitno je da ništa ne daje slobodu seksualnom predatoru da ne razume „NE“. Treba shvatiti da je seksualni predator devijacija i da žrtva nikad nije kriva, ali baš nikad. To nema veze sa izgledom, ponašanjem, oblačenjem, godinama, statusom, verskim opredeljenjem… Ne postoji „mahanje repom“, uvek je kriv predator. Dakle, bez obzira na to kako izgledate, kako vas drugi vide i šta neko karakteriše kao izazivanje, imamo pravo na NE i da to ne nikako drugačije ne može biti shvaćeno.

Veliki deo svoje energije, neposredno nakon seksualnog nasilja, žrtva usmerava na traženje objašnjenja zašto je baš ona bila odabrana. Svi mi  imamo  iluzije o sopstvenoj neranjivosti. Imamo sliku dobrog, predvidivog i bezbednog sveta u kome ljudi mogu jedni drugima da veruju . Situacija nasilja dovodi do razbijanja te iluzije, čineći da žrtve nemaju više poverenja u svoju okolinu i da osećaju da više nemaju kontrolu nad svojim životima. S druge strane, svi mi  imamo i  jaku potrebu da neočekivane, negativne događaje smestimo u uzročno-posledični okvir .Ova činjenica, u kombinaciji sa potrebom da povrate kontrolu nad svojim životom, često dovodi do toga da žrtve, delimično ili u potpunosti, prihvataju krivicu za ono što im se dogodilo. Najčešće žrtva posmatra ono što joj se dogodilo kao rezultat svog ponašanja u datoj situaciji. Kroz okrivljavanje sebe umesto nasilnika, koga žrtva ne može da drži pod kontrolom, žrtva povraća kontrolu i to kroz sposobnost da ubuduće promeni ponašanje i izbegne ponovnu viktimizaciju, – rekla je Timotijević.

Kada se pomene pojam seksualnog uznemiravanja većina pomisli na silovanje, pokušaj silovanja, prisilne seksualne radnje ili incest.  Ali svako seksualno nasilje ne mora uključivati fizički kontakt.  Seksualno nasilje je i seksualno uznemiravanje – neželjene seksualne primedbe, ponude, šale, opsceni razgovori, ponašanja, izloženost pornografiji, kao i seksualno ucenjivanje – predlog ili zahtev usluga seksualne prirode koji je učinjen od strane poslodavca, direktora ili drugog odgovornog lica, kojim se uslovljava promena statusa na radnom mestu, u školi, nekoj organizaciji i slično.

Seksualno, kao i svako drugo nasilje, možete prijaviti policiji, pozivom na broj 192.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *