Mario Liguori – „Nisam tipični Italijan“

Život umetnika uvek je neobičan i prepun nesvakidašnjih trenutaka, ali, kako izgleda biti jedan od najpoznatijih književnka na Balkanu, a ne biti sa ovih prostora, zaista je priča za roman. Mario Liguori (Sarno, Italija) uspeo je svojim romanima da osvoji čitalačku publiku prostora bivše Jugoslavije. Dolazi sa juga Italije, gde je  diplomirao komparativne jezike i kulturu, ali svoj dalji put nastavlja upravo u Srbiji, zapravo u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu završio master i doktorske studije. Domaća publika prepoznaje ga po romanima „Prva ljubav“, „Napuljski diplomata“ i po možda najakutelnijem romanu,  „Samo ubistvo“.

Sam kaže da je pitanje koje mu se najčešće postavlja u Srbiji upravo kako se može pisati na jeziku koji nije maternji, kaže da Srbe zanima koliko im je jezik „težak“ za savladavanje, međutim, koliko ga je domaća publika zavolela, govori činjenica da ga čitaoci svuda smatraju za svog pisca i da jezik zaista ne poznaje granice.

O tome kako je došao u Srbiju, kako izgleda biti Italijan u Srbiji, a najpre o svojim delima, Mario Liguori otkriva za portal “Čačanke”.

Mario Liguori fotografija: Dragan Kujundžić

Vaš dolazak u Srbiju, u Novi Sad, bio je „slučajan“. Zakasnili ste na autobus pa ste se vratili na Univerzitet u Napulju i tako ste upoznali delegaciju sa Filozofskog fakulteta. Posle ovakve situacije, da li verujete u slučajnost?

To je ono što se dogodilo meni, ali jedan događaj nije relevantan za statistiku – ima mnogo drugih slučajeva svakog dana. Možda bih došao i bez onog slučajnog susreta. Mislim da sam tada znao šta želim da radim, da sam hteo da vidim bivšu Jugoslaviju i da budem uz tamošnji narod. Znate, u mom detinjstvu bi muškarci stajali ispred barova i kad god bi prolazila neka devojka svi bi komentarisali da li je lepa ili nije. I kad bi neko rekao da je izvesna devojka lepa, uvek bi se našao drugi čovek spreman da to dovede u pitanje rečima: „To je slika izdaleka.“ Tada sam naučio da stvarima se treba približiti, da ne valja proceniti iz daljine. Zato sam i došao u Srbiju.

Dolazite sa juga Italije, možemo reći da su Italijani i Srbi potpuno različiti narodi, šta je to što Vam se dopada u Srbiji, a šta je ono na šta se niste navikli ni posle decenije života ovde?

Ja sam mnogo naučio u Srbiji. Dopada mi se velikodušnost ovdašnjih ljudi, koji su pametni i sposobni da rade. Stvari na koje se nisam navikao poznate su i građanima Srbije. Jedna od njih je birokratija.

Šta Italijani znaju o Srbiji?

Uvek se plašim kad treba da govorim o Italijanima, Srbima, Englezima i tako dalje. Ako kažem da Italijani vole špagete, uvek će se naći neko ko ih ne voli. Mnogi Italijani znaju vrlo malo o Srbiji. Znaju ono što se čuje na televiziji svake pete godine, kad se Srbija spominje. Onda imamo neke koji misle da znaju nešto o Srbiji. Jednom me je moj sused, inače fin čovek, pitao da li je Srbija blizu Nemačke. Pa sad Vi vidite…

Koliko Vam je bilo teško da naučite srpski jezik, pogotovo da pišete knjige na jeziku koji Vam nije maternji?

Ovo je pitanje koje mi najčešće postavljaju. Vreme prolazi, ali se odgovor ne menja: još nemam utisak da sam savladao srpski, niti mislim da ću ga savladati. Jezik me svaki put iznova iznenađuje, poražava i ostavlja u nezavidnom položaju onoga koji ne razume i ne zna. I dalje, dakle, imam utisak da se nalazim u lavirintskom spletu bez izgleda da izađem iz njega.

Promocija knjige Mario Liguori-a fotografija: privatna arhiva

Jednom prilikom ste rekli da je sloboda mit. Kako pronalazite slobodu da svuda gde putujete, u svojim romanima, ostavljate deo sebe? Vi ostavljate utisak da živite ono što stvarate kroz svoja dela, da li je to produkt slobode ili književno umeće?

Rekli ste da ostavljam utisak, a to je kompliment, jer je knjiga uspela ako se čitaocu čini da je priča realna/autobiografska. Smatram da autor nije toliko bitan koliko se u Srbiji veruje. Bitno je delo. Moja preokupacija je da čitaocima pružim književno ostvarenje koje će pružiti zadovoljstvo. Drugačije su naučne knjige, jer čitalac nešto nauči od njih (nauči on svašta i čitajući beletristiku, ali ne na direktan način). Privatni život pisca ne sme da bude u ravni književnog dela. Delo ima prednost. U privatnom životu pisac živi kao i svi ljudi. Moje knjige nisu prepune autobiografskih elemenata, jer pisac ima svoju snagu imaginacije koja treba da proradi.

Rekli ste da bez muke, čak i patnje nema ni pisca. Šta rade pisci u onim momentima života kada prevaziđu patnju? Da li se  sreća i zadovoljstvo slave?

Da bi čovek bio pisac, mora da ima neki nedostatak. Nešto ga tišti, pa on mora da piše. To, međutim, nije dovoljno, jer pisac mora, pored toga, da ima svoj jezik i da zna da ispriča priču. Reč je o trima fundamentalnim elementima: o jeziku, o priči, o patnji. Bojim se da je piščeva patnja nešto što se ne može prevazići. Ja sam posle prve, druge i treće knjige verovao, i istinski se nadao, da ću doživeti katarzu, da će mi knjige pomoći da se više ne osrvnem na ono što mi nedostaje. Bilo je mnogo emocija iz detinjstva u tim knjigama, mnogo toga što me je proganjalo. Kasnije sam shvatio da me muče misterija smrti, čudo i besmislenost života, činjenica da ne znam odakle dolazim i šta će biti sa mnom. I to su stvari koje nikad neće nestati.

Italija je zemlja koja po svim komentarima ima najukusniju hranu, da li ste muskarac koji kuva? Da li znate da spremite nešto od srpskih specijaliteta?

Moja porodica se oduvek time bavila. Za nas je bitno kuvati i jesti. Ne mogu reći da sam majstor srpskih specijaliteta, jer ako hoćeš da budeš nešto ne možeš da budeš sve, kao što je rekao srpski mislilac Božidar Knežević. Volim srpska jela, jer volim jake ukuse, ali samo ako ih sprema osoba koja zna.

Mario Liguori fotografija: Dragan Kujundžić

Šta mislite, da li su Srbi više gladni glamura ili knjige?

Ja ne pratim ono što se zove glamur. Jedino mogu reći da mi je žao kad primetim da su neki zainteresovani više za mene nego za moje knjige, jer mislim da nije bitno znati da li volim plavu ili crnu ženu, da li mi se zelena boja sviđa ili ne. Književno delo je zanimljiv svet koji uspostavlja vezu s čitaocima. Glamura ima i oko mene, razume se, a da me to nimalo ne zanima. Ja moram da se bavim onim što me privlači: odrastao sam na ulici, kao i svaki južni Italijan. Meni su bitni rezultati i ono što treba da radim.

Da li i dalje mislite da „je stranac uvek sam“?

Svaki je čovek sam kad se rodi, dok jede i pije, dok spava. Ima stvari koje ne možemo raditi ni s kim. Stranac ima više vremena da bi se bavio svojim stanjem, da bi razmišljao o vlastitoj dimenziji, koja je ljudska. Samim tim je on češće sam, ima samo sebe. To ga čini upornijim i jačim, ali ne sme da uništi njegovu ljudskost i ljubav prema drugima. Čovek ne sme da zaboravi da ima ljudi oko sebe. Ja volim ljude i smatram da sam imao sreće u životu, jer su me svugde lepo primili: bio sam omiljen u svakoj zemlji, u svakom gradu. Zato sam shvatio da sam prihvaćen, da me drugi vole. To je izvor moje stabilnosti. Međutim, u svakom gradu sam delovao, radio, mislio i govorio ne obazirući se na to da mora biti „tipični Italijan“, deo nekog kolektiva, jer bi to uništilo moje specifičnosti i poruke. Nekima se moja sloboda nije dopala, jer ima ljudi koji crpe sigurnosti iz stereotipa: oni se osećaju bolje kad primete da se drugi ponašaju prema klišeu. To su ograničeni ljudi, mediokriteti koje izbegavam u širokom krugu.  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *