Nemanja Trnavac – Mora se dati maksimum u svemu, to je moj moto!

Čačani ga poznaju kao košarkaša, iako je danas član Gradskog veća resorno zadužen za Omladinu, sport i turizam , predsdenik Gradskog odbora SPS-a, ali i zaposlen u „Zračku“, ustanovi koja se bavi pružanjem usluga socijalne zaštite osobama sa smetnjama u razvoju. Da politika nije samo birokratija, Nemanja Trnavac pokazao je svojim primerom.

Košarkašku karijeru odlučio je da završi posle dve operacije koje su bile presudne za njegovu igračku karijeru, ali sportski duh nije jenjavao, pa je pobede nastavio da niže zajedno sa svojim sugrađanima, na nekom drugačijem terenu. „Odnos društva prema ranjivim kategorijama pokazatelj je  kakvo je to društvo“ ističe Trnavac i kaže da je najsrećniji onda kada spoji prijatelje iz sveta sporta sa aktivnostima koje imaju korisnici „Zračka“.

Svoje dugogodišnje iskustvo „sa parketa“, Trnavac je  iskoristio  u društvenim delatnostima, kako i sam priča za portal „Čačanke“, uspeo je da pronađe paralelu između ova dva, naizgled nespojiva sveta. Otkriva nam koliko toga se  promenilo u njegovom životu, kako danas izgledaju druženja sa košarkašima, kao i najzanimljivije anegdote iz tih druženja.

fotografija: Duško Radišić

Svoju  karijeru započeli ste kao košarkaš, koliko je to uticalo na Vaš današnji posao?

Ceo život sam u sportu. Kroz sport sam naučio da kada bilo šta radiš u životu moraš da daš maksimum. Ako se  radi sa pola gasa, sa pola snage, onda od tog posla sigurno nema ništa. To sam shvatio kada sam se prvi put povredio, imao sam dve teže operacije i one su bile presudne u mojoj igračkoj karijeri. Shvatio sam da nemam pravo da žrtvujem nešto što je unapred osuđeno na propast, da se kockam sa nečim, a da ne napravim reprezentativnu karijeru o kojoj sam kao i svako dete sanjao. Smatram da je uspeh  svakog sportiste u Srbiji da ga nacija dočeka na balkonu Skupštine. S obzirom da sam shvatio da posle povrede to ne mogu da dostignem, odlučio sam da se na drugi način bavim sportom, a to je kroz rad u školi i sada, u politici.

Malo je neobično da iz sveta košarke pređete u politiku, šta Vas je motivisalo na tu odluku?

Živimo u takvoj zemlji gde je politika uvek prožimala svaki deo našeg društva. Naravno, ne mislim da je politika nešto loše, ona je odlična kao alat koji može da unapredi društvo i kvalitet života. Devedesete godine su bile vrlo turbulentne, ne samo u Čačku,tada  sam verovao da, kada jednom dođe vreme, kao deo neke političke opcije, mogu da promenim neke stvari koje su mi smetale. Sve ono što je bilo dobro kroz istoriju, treba iskoristiti u ovom vremenu.

Šta je uticalo na izbor partije čiji ste član?

Po životnim stavovima sam socijalista, nisam komunista, verujući sam čovek. Po mom mišljenju, socijalizam je jedan zdrav program koji definiše svaku kategoriju ovog društva. Da ne bude zablude, mi ne možemo da kreiramo društvo sa 10% vlasti, ali moramo da opravdamo poverenje svakog glasača. Izbori  su jedino mesto gde mi „potpisujemo sporazum“ sa glasačima.  Često kažu da je SPS prilepak vlasti, ali mislim da je SPS mnogo više dao spram onog što je mogao. Nemamo pravo da čekamo neke nove izbore da bismo napravili bolji procenat. Ovo sam naučio još dok sam igrao, treniraš pa pokažeš  šta znaš. Ako sam trenirao i ako me na tribinama čeka publika koja me voli, nemam pravo da kažem nisam spreman, sačekaćemo neku drugu utakmicu. Mora se dati maksimum u svemu, to je moj moto.

Kako danas izgledaju druženja sa prijateljima iz prethodnog tima, odnosno „sa parketa“?

Danas smo u godinama kada smo prevazišli igrački nivo. Svi smo odrastali po istim principima, motivima i željama i to smo iskreno radili. U sportu se veoma lako vidi karakter čoveka. U homogenoj celini nikad pojedinac ne može da pokvari grupu koja je dobra, uvek ta grupa „obradi“, popravi nekoga. U košarku su često dolazili momci koji su bili svojeglavi, sebični, ali ih je sport popravio. U poslednje dve godine, moji drugovi postali su treneri, oni rade na boljim uslovima za bavljenjem sportom. Danas su nam teme ta nova iskustva. Nije lako preći iz patika u cipele, jer kada si igrač razmišljaš samo o treningu i utakmici, a drugi ljudi misle o svemu ostalom. Sada smo mi ti drugi ljudi koji moraju da brinu o mladima i da ih motivišu da se bave sportom.

Možete li da nam ispričate neku anegdotu koja vas vezuje za košarkaško društvo?

Postoji puno anegdota, ali izdvojiću jednu. Moje društvo je uvek raspoloženo za šalu, naravno nikad nikome na štetu, ali je šala na prvom mestu posle treninga i utakmica. Naime, jedno jutro bili smo u gradu, naravno van sezone,  i ostali smo malo duže u gradu. Tada nam je palo na pamet da kod kafane „Car Lazar“ sednemo u baštu koja ne radi. Pošto bašta nije bila zaključana izneli smo stolice, poređali ih po kružnom toku i tako sedeli. Tako smo i dočekali jutro, bila je to subota na nedelju, tada se pojavila jedna gospođa na bickilu sa velikom korpom prepunom cveća, žena je pošla na pijacu da prodaje cveće. Mi smo tada kupili svo to cveće koje je ona imala. Nedugo posle toga  pojavio se gradski autobus, zaustavili smo autobus, koji je vozila žena, ona nas je naravno prepoznala, a i moja je komšinica. Pošto je situacija zaista bila nesvakidašnja, da vidite čačanske sportiste kako sede na kružnom toku sa cvećem, ja sam im rekao da smo ih zaustavili samo da bismo ulepšali dan damama, odnosno darivanjem cveća onim sugrađankama koje moraju da rade i nedeljom ujutru. Bilo je jako lepo videti pozitivnu promenu raspoloženja kod ljudi koji su bili u autobusu.

fotografija: privatna arhiva

Kakvi su uslovi za sportiste u Čačku?

Za razliku od prethodnih godina, danas  Čačak ima mnogo bolje uslove za bavljenje sportom. Svi sportski objekti su pod ingerencijom Sportskog centra i tako je mnogo bolje poboljšati uslove nego kada je sve bilo rašrtrkano kao pre.  2013.  počeo sam borbu za Sokolski dom, da se vrati pod ingerenciju Sportskog centra. Na ponos svih nas, 2016. godine zajedno smo uspeli da realizujemo da preko dvesta dece može besplatno da se bavi korektivnom gimnastikom.

 Navešću jedan primer, 2002. godine igrala se utakmica između „Železničara“ iz Čačka, za koji sam tada igrao i „Panatinaikosa“, koji je bio prvak Evrope tada. Utkamica se igrala u hali kraj Morave koja je u tom momentu bila bez struje i grejanja. Zbog veičine kluba protiv kog smo igrali, privremeno su bili uključeni struja i grejanje. To je primer koji pokazuje da je sport bio na niskim granama, to više nikada ne sme da se ponovi. Vrhunskom sportu treba obezbediti uslove koji su neophodni.

Pored posla kojim se  bavite, mnogo ljudi u Čačku vas zna i po tome što vrlo poštujete tradiciju i verske praznike, a pogotovo plivanje za Bogojavljenski krst?

Plivanje za Bogojavljenski krst prvi put u Čačku, posle rata, obavljeno je 2005. godine. Andrija Šipetić je bio čuveni kazandžija iz Ciganmale, ali i plivač za Bogojavljenski krst, kao dete sam stasavao uz tu priču, to mi je uvek bilo zanimljivo, on je bio čovek koji je bio vrlo specifičan, Čačani su ga mnogo voleli i poštovali. 2006.  prvi put sam zaplivao u Moravi, ja sam tad imao 23 godine i po prvi put sam pobedio. Od mnogih sam posle čuo da ih motivišem da se i oni uključe u plivanje, tako sam shvatio da svojim primerom šaljem poruku ka pravim vrednostima. Ovde se ne radi o takmičarskom duhu, već o nekoj vrsti žrtvovanja, gde volja, vera i želja moraju biti jače od svih uslova. Naravno, imam prijatelje drugih veroispovesti, nikada nikog nisam ugrožavao na tu temu, uvek smo lepo razgovarali.

fotografija: privatna arhiva

Trenutno radite u ustanovi koja pruža usluge populaciji sa poteškoćama u razvoju, koliko politika ima sluha za marginalne grupe?

Odnos društva prema ranjivim kategorijama pokazatelj je kakvo je to društvo. Kroz političko delovanje mogu nenametljivo da pomognem populaciji koja sama sebi ne može da pomogne. Kroz rad u Gradskom veću maksimum je dato u ovoj oblasti, jer smo pored materijalnih uslova za poboljšanje kvaliteta života osoba sa poteškoćama u razvoju, napravili i fiskulturnu salu, dobili autobus i putničko vozilo, uradili smo teretanu na otvorenom i teren sa antitraumatskom podlogom, ugradili smo  lift u ustanovi kako bi im bila dostupna oba sprata, ali ono što je najvažnije boravak je besplatan. Ono na šta sam najviše ponosan je saradnja sa vrtićem „Radost“, a to znači da je našim korisnicima omogućeno da idu na more u odmaralište „Ovčar“. Pre nekoliko godina počeli smo saradnju i sa Sportskim centrom, tako da leti korisnike vodimo na bazen. Lepo je kada završimo naš program na bazenu i posle toga odemo do Gradske plaže, koja sada izgleda bolje nego ikada, pa se družimo, pijemo piće, a tada nam se vrlo često pridruže moji košarkaši i svima bude jedan lep i prijatan događaj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *