Čačak je prepoznatljiv po Čačankama

Boško Obradović jedan je od najpoznatijih srpskih političara, kao i osnivač  političke organizacije Srpski pokret Dveri. Za njega bi se moglo reći da je jedan od najaktuelnijih političara opozicionog dela političkog neba Srbije. Kaže da je ljubav prema otadžbini bila presudna da od jednog nevladinog udruženja, “Dveri” postanu pokret koji se bavi politikom.

Smatra da u Čačku treba isticati duhovnost, istoriju i kulturu, dok se ne pojave generacije koje mogu popraviti politčki ugled grada. Kako kroz program stranke čiji je predsednik, tako i kroz primere iz ličnog života, bori se da istakne  koliko je važno biti lokal patriota. On sa ponosom ističe svoje Vraniće, kroz političko delovanje se trudi da podjednako podrži i selo i grad.

Šta misli o svom rodnom gradu, kako vidi  prijateljstva u svetu politike, ali i kako reaguje na komentare o privatnom životu,  Boško Obradović otkriva u razgovoru sa “Čačankama”.

fotografija iz privatne arhive

Kao rođeni Čačanin, šta biste rekli, po čemu je Čačak prepoznatljiv u Srbiji? Po dobroj košarci ili politici?

Po Čačankama, na prvom mestu, jer su među najlepšim ženama na svetu. Što se tiče košarke, tu nema dileme da smo verovatno najbolja škola košarke u  Evropi. A što se tiče politike, tu se do sada nismo proslavili. Nadamo se da će nove generacije političara popraviti ugled Čačka i u toj društvenoj oblasti. Do tada treba da ističemo našu duhovnost, istoriju i kulturu, Tanaska Rajića, Nadeždu Petrović, Disa, Stepu, Točka, dr Branka Đurovića ili Željka Obradovića, ovčarsko-kablarske manastire i naše junake iz ustanaka i oslobodilačkih ratova, ali i naše divne savremene čačanske književnike, umetnike, sportiste, profesore, lekare, preduzetnike, seoske domaćine… Ovo je grad veoma talentovanih i proaktivnih ljudi i to je možda naša najvažnija lična karta: preduzimljivost, hrabrost, patriotizam, buntovnički duh… Ali, potrebno je da budemo i samokritični. Ne dam na svoj grad i naše ljude, ali nisam spreman da prelazim preko onoga što ne stoji. Umemo da preteramo i odemo u krajnosti, ali to je naša slovenska krv. Delujemo u rasponima od najboljih do najgorih ljudi. Moramo da vratimo onaj stari čačanski građanski, plemeniti duh. Ovaj grad to ima u sebi, ali je to nekako proterano u ilegalu u ovom vremenu. 

Koji vam je omiljeni deo grada? Kako biste opisali Čačak ljudima koji nisu iz Čačka?

Čačak ne može da se pohvali urbanizmom, ali može ljudima i gradskim duhom koji je nažalost u poslednjih nekoliko decenija nazadovao. Duh grada mora da se neguje, a mi smo nažalost bili žrtve nekih drugih tendencija: od onih „dizelaških” iz 90-ih godina prošlog veka do turbo-fokla, turbo- arhitekture i turbo-politike novijeg doba. Ja sam rođen u selu Vranićima i klasično sam dete iz vremena socijalizma koje je odraslo na pola puta selo-grad. Vezan sam za Alvadžinicu na kojoj sam odrastao, a omiljeni deo grada mi je stari Čačak koga više nema. Nedostaje nam više starih gradskih četvrti, ulica bez saobraćaja, šetališta, mini-trgova, biciklističkih staza… Osnovna stvar koja ovde mora da se uradi jeste izlazak Čačka na Moravu i uređenje obe obale Morave kroz čitavu dužinu kojom reka protiče kroz grad. Na desnoj obali Morave u pojasu nekadašnje industrijske zone mogao bi da nikne Novi Čačak, jedno novo i konačno kako treba urbanizovano stambeno naselje zgrada i individualnih kuća. To bi bio zanimljiv projekat koji bismo mogli da ponudimo mladim bračnim parovima i povratnicima iz dijaspore.

Da li Vas je politika oduvek zanimala, tokom školovanja ili prethodnog posla? Kako ste „prelomili“ da je politička scena pravi poziv za Vas?

Oduvek me zanimala sudbina naroda kome pripadam, po rečima velikog srpskog pesnika Alekse Šantića iz pesme „Moja otadžbina” da „mene sve rane moga roda bole”. Dugo nisam želeo u politiku. Nikada nisam bio član nijedne stranke. Dveri su nastale kao studentski časopis i patriotsko udruženje građana i 12 punih godina pre ulaska u politiku delovali smo u nevladinom sektoru. Međutim, shvatili smo da sve ono što radimo i za šta se zalažemo ne može da uspe bez političke podrške. Srbiji je nedostala jedna svetosavska, rodoljubiva i hrišćansko-demokratska politička opcija, modernog konzervativnog tipa, koja bi stavila porodicu, domaću privredu i selo na prvo mesto, a u novije vreme istakla i zaštitu životne sredine u prvi plan. Lično sam prelomio onoga trenutka kada sam shvatio da će nam sva deca otići u inostranstvo, kao i da ako se ne angažujemo u politici i ne probamo nešto da promenimo već stojimo sa strane i kukamo – onda nemamo pravo da se žalimo na vlast koja nije dobra. Da li je to pravi poziv za mene odlučiće građani svojim glasom na narednim izborima. Ne nameravam da se zadržim u politici ako nemam podršku za ono što radim. Prezirem večite političare koji su od politike napravili biznis i lični interes.

fotografija iz privatne arhive

Šta mislite, postoje li prijateljstva u svetu politike među onima koji nisu istog političkog uverenja?

Politika nije baš idealno mesto za traženje prijateljstva, Ja sam odvojio te dve stvari. Politiku doživljavam kao službu narodu i Otadžbini, a prijatelje nisam menjao od osnovne i srednje škole. Ponosim se svojim prijateljima iz osnovne škole „Filip Filipović” i Gimnazije. To su ljudi različitih životnih i političkih uverenja, ali proverenih ljudskih i moralnih kvaliteta. To je u politici mnogo teže naći. 

Politika stranke „Dveri“ zasnovana je na porodičnim vrednostima, porodicu stavljate u prvi plan, međutim, mnogi koriste Vaš privatni život kako bi Vam osporili ideju, s obzirom da ste u drugom braku. Smatrate li da oni nisu dobro razumeli ideju braka i porodice ili da su lažni moralisti?

Ja sam prosečan Srbin, jer je – nažalost – razvod brakova danas uobičajena stvar. Lično smatram razvod braka tragedijom i porazom. Postoje, naravno, životne sudbine kada je to neizbežno, ali nema veće vrednosti od braka i porodice i za njih se uvek treba boriti do kraja. I drugi brak je brak i zahteva istu ljubav, žrtvu i spremnost za borbu za njegov uspeh.

Mislim da mogu da govorim u ime svih porodičnih ljudi, kako onih koji su u braku, razvedenih, samohranih roditelja, drugobračnih…, jer sam sve to lično prošao. Apsolutno sam uveren da je porodična politika politika budućnosti i sve državne mere treba staviti u funkciju pomoći porodici i borbi protiv bele kuge.

Da li koristite socijalne mreže i šta mislite kakav je njihov uticaj na društvo?

Zbog svog političkog angažmana kao Dveri ili lično imam naloge na svim društvenim mrežama: od Tvitera, preko Fejsbuka i Instagrama, do Tik toka. Jedno vreme sam bio i (pomalo vremešni) jutjuber, a nedavno sam otkrio možda i najbolju platformu na Internetu za ozbiljne diskusije, ali i dobar humor, a to je Redit, ili u srpskoj verziji nazvani „Bredit“. Nisam lud za socijalnim mrežama jer su se odavno pretvorile u sredstvo koje nas odvlači iz prave realnosti u virtuelnu. To jeste mesto na kome se čovek može dobro nasmejati, saznati brojne zanimljive stvari i na velikim medijima cenzurisane informacije, održavati kontakte sa ljudima koji su daleko, pa i od toga napraviti socijalne medije, ali sam ipak veći pristalica uživo susreta i razgovora koji ništa ne može da zameni. Kao ni one zagrljaje i druženja koji su nam oduzeti u vreme ove nesrećne pandemije.

Ako Vas ne bih pitala kao političara, kako biste prokomentarisali mesto današnje žene u društvu?

Žene su danas bolji deo našeg društva. Ozbiljnije su, lojalnije, požrtvovanije… Savremena žena ima najmanje dva radna vremena dnevno: jedan u svojoj poslovnoj karijeri, a drugi u porodici i kući. To se često zaboravlja i nedovoljno ceni. Poseban problem je što materinstvo nije prepoznato niti nagrađeno kao jedno od najvažnijih zanimanja. Smatram da mora da se uvede neradna nedelja i u privatnom sektoru i da svi možemo da se nedeljom posvetimo svojoj porodici. Žene niko ne sme da ucenjuje da ne smeju da ostanu u drugom stanju jer će izgubiti posao. Majke sa malom decom treba da rade skraćeno radno vreme i samo prepodnevnu smenu, a nikako noćnu. Prekovremeni rad mora da bude dodatno plaćen. Žena na selu mora da ima bolju zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Generalno, ženama treba više majčinskih privilegija i zakonskih mogućnosti da usklade majčinstvo i karijeru. Posebno se ponosim time što se sve više žena angažuje u Srpskom pokretu Dveri. To je ono u šta ja verujem: žene će spasiti Srbiju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *