Malina za “Čačanke” – “Kod mene predaja ne postoji!”

Ljubiteljima košarke malina nije asocijacija na omiljeno voće, već na jednog od najtalentovanijih košarkaša iz grada  kraj Morave . Marko Marinović Malina tradicionalno je igrao za “Borac”, potom za “FMP”,  “Đironu”, “Menorku” i “Crvenu zvezdu”. U svojoj bogatoj igračkoj karijeri bio je član reprezentacije Jugoslavije koja je učestvovala na Evropskom prvenstu 2006. , kao i član reprezentacije Srbije i Crne Gore koja je osvojila zlato na Univerzijadi 2003.

Njegovi saborci sa parketa kažu da ga je autoritet uvek odlikovao kao jedan od glavnih aduta u igri, pa mu nije bilo neobično da se prilagodi novoj ulozi, a to je trener košarkaškog kluba “Borac”.

O tome kako vidi Čačak kao grad sporta, koliko su Čačanke uspešne u košarci, ali i kako se snašao u trenerskoj ulozi i igranju košarke u doba korone, Malina priča za “Čačanke”.

fotografija: Branko Utvić

Čačak je definitivno grad sporta, po tvom mišljenju u kojoj grani sporta su Čačani još tako dobri kao u košarci?

Meni je srce puno kada vidim decu napolju,počinje lepo vreme i današnja omladina treba više vremena da posveti sportskim aktivnostima bilo da je to košarka,fudbal,tenis,trčanje… Mislim da Čačak ima dosta talentovane dece u fudbalu i to pokazuju rezultati koji naši fudbaleri ostvaruju u inostranstvu. Karate je jedan od glavnih sportova u gradu, atletika, ženska  odbojka itd.

Koliko su žene uspešne u sportskim klubovima? Ima li interesovanja među mladim Čačankama da se bave košarkom?

Čačak je u jednom trenutku imao jedan od najboljih ženskih klubova u Srbiji – “Gradac” ! Mislim da se treba malo potruditi i više promovisati žensku košarku. Znam da samo trener Goc radi sa njima, ali sam ubedjen da ima potencijala i da bi još neko morao da se priključi i napravi žensku košarkašku priču.

Danas kada se baviš i trenerskim poslom, da li si počeo na igru da gledaš drugačije?

Sigurno da gledam košarku iz nekog drugog ugla, mnogo je lakše biti igrač nego trener, ali sam blagosloven da se bavim poslom koji mnogo volim a to je košarka koja mi je sve pružila u životu!

Kako motivišeš  svoj tim da se bori, pogotovo u uslovima kada su tribine prazne zbog korone?

Kao trener moraš da budeš dobar psiholog. Učim svakog dana, nije lako ali mi je posao da probam da izvučem maksimum iz svakog igrača. Sa gledaocima ili bez košarkaški teren je ratno polje i svi se trudimo da pobedimo po svaku cenu!

fotografija iz privatne arhive

Posle udesa pričao si da ti se  život promenio. Šta je tvoj moto života posle toga?

Prošlo je skoro 15 godina od udesa ,taj događaj mi je sigurno promenio život.  Doktori su mi rekli da sam završio karijeru, ali ja nisam mislio tako i smatram da me je to ojačalo, ne samo u košarkaškom smislu već i u životu, kod mene predaja ne postoji!

Koliko je čačanska publika zahtevna? Po komentarima igrača koji su igrali u Čačku, jeste.

Čačanska publika je najteža publika, ali ujedno i najbolja, ne možeš ih prevariti. Dugo se igra dobra košarka u Čačku i ne praštaju se neuspesi, neborbenost itd… Ali kakav vetar u leđa mogu da ti daju kada igra stane to mogu suparničke ekipe da vam objasne! Iskreno jedva čekam da se hram kraj Morave napuni!

Kako si se navikao na uloge trenera „Borca“ i igranja na terenu u Ćupriji?

Kao što sam mnogo puta do sada rekao igranje u Ćupriji mi je bilo kao odmor za glavu. Igrao sam sa grupom ljudi koji su fenomenalni momci i drago mi je sto smo u rodnom gradu mog prijatelja Vuka Popovića na njegovu ideju promovisali košarku i tamo gde nije toliko bila popularna!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *