Da li  “oplakujemo”  zarobljene Avganistance ili  slobodne Talibane?

Mi, svi koji razumemo jezik kojim pišem, bez obzira na to kako se etnički deklarišemo, imamo strašnu potrebu da plačemo nad sudbinom Avganistana. Ok, što bi rekli Ameri, mi smo narod koji jako dobro oseti miris krvi. Kada bi nas neko studiozno analizirao možda bi zaključio da smo i krvožedni, ratovi su nam češća pojava od uragana za razliku od Amera. Ali, pitanje je da li  “oplakujemo”  zarobljene Avganistance ili  slobodne Talibane?

Kao i obično, vrlo smo podeljeni. Jedni zaista veruju da mogu da promene sudbinu nesrećne Kabule oplakivanjem i podrškom, dok drugi apsolutno favorizuju Talibane kao pobednike, one koji uterivanjem straha u kosti oslobađaju. Od čega? Od svega.

U Avganistanu sada sve žene moraju da nose burku. Većina ih je prisilno udata za nekog baš dobronamernog Talibana koji ne pita, on uzima. Neće se Ona kod njih šetati mimo onog što nalaže šerijat. Žena nema pravo glasa, ni zakonski, ni vokabularno. Zapravo, ona je mašina za rađanje „svete“ vojske koja, ako ne rodi muško, ne služi. Ona čak nema pravo da joj se ne svidi ovakav život, pobuni li se, biće javno linčovana ili ubijena.

Biti drugačiji je, sada, nasilno zabranjeno samo u Avganistanu, dok je ostatak sveta slobodan. Neće se Talibanima tamo “prajdovati”, taman posla da se šetkaju oni koji vole da vole drugačije, dok oni potpuno  radikalno zahtevaju da se šerijat živi po svaku cenu. Ali, svakako je da postoji i onaj život koji Alah ne vidi, doduše za one odabrane.

Međutim, kod nas se “drugačiji” ljudi obasipaju cvećem. 

Mi smo narod koji potajno živi po šerijatskim pravilima. Statistika ubijenih žena u nesrećnom porodičnom nasilju sve je poražavajuća. Naši ljudi bi pre ubili sina ako im kaže da je gej, nego što bi se obradovali  rođenjem ženskog deteta. Još uvek u našem društvu postoje oni koji kažu samo da se rodi muško. I kod nas je žena rođena da rađa, samo mi to perfidno nazivamo tradicionalnim brakom. Ako se ne ostvariš u braku i kao majka, za društvo ne postojiš. Retke su one koje imaju hrabrosti da žive “sakato” za društvene norme, one nose razne pečate, od raspuštenica, raspandrpača, polovnjača i tako dalje.

Mi smo narod koji veruje u Boga, jednog jedinog i spasitelja, a sa druge strane verujemo i hodži jer on bolje komunicira sa Alahom i može da “raskine” ugovor koji ti je smestio neko ko hoće da ti naškodi. Koliko licemerno.

Mi smo narod koji voli kratku suknju, ali da je nosi tuđa žena.

Mi smo narod koji je slobodan samo u svojoj glavi, dok godinama okrivljujemo raznorazne vođe i životne okolnosti. Zapravo, mi nemanjem hrabrosti za život u slobodi svaljujemo na sopstvenu žrtvu i društvene norme, a one koji su hrabri i slobodni da žive po svojim načelima linčujemo, bar rečima, ne baš kao Avganistanci.

Mi  imamo pravo glasa, ali ako ga koristimo kako nam se kaže, inače gubimo posao, hleb i zemlju. A za slobodu nemamo hrabrosti.

Ali više nas brine što je Kabula  u problemu.

Tekst: Dragana Milosavljević

1 Comment

Add Yours

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *