Persiranje: Da li te sa Vi dovoljno poštujem?

Zašto Vi, koji ste ti, meni koja sam Vi kažete ti, kada ja koja sam Vi vama koji ste ti, kažem Vi?”

Od rimskih careva preko srednjovekovnih vlastodržaca, pa sve do današnjeg modernog društva fenomen persiranja se shvata ili kao željena socijalna distanca, ili, mnogo češće, kao znak poštovanja i uvažavanja.

Pojedini naučnici izvode pretpostavke da persiranje vuče korene iz starog Egipta. U starom Egiptu postojalo je rasprostranjeno ubeđenje da bogovi svoju volju ispoljavaju kroz vladara. Verovalo se da postoji više entiteta koji deluju kroz njihovog vođu. Iz tog ubeđenja narod se vladaru obraćao u množini — i samom vladaru i bogovima istovremeno.

Postojani navodi dovode do tvrdnji da je persiranje kao forma nastalo u starom Rimu, u IV veku nove ere, za vreme trijumvirata (oblik vladavine kojim vladaju tri vladara istovremeno). Jedinstven autoritet nije postojao, pa je narodu lakše bilo da svakog oslovljava sa Vi. Ovo se vladarima svidelo, pa su i sami počeli o sebi da razmišljaju u množini — „Pluralis Majestatis”.1

Zamislite jednog plemića u vreme Nemanjića — biserna lanena košulja; preko nje kontuša, odora od svilene tkanine koja se spuštala do poda, ukrašena najčešće zlatnotkanom trakom; masivan pojas ukrašen zlatnim detaljima i dragim kamenjem; preko leđa kožni ogrtač. Teško je zamisliti da se jednom plemiću ili vlastodržcu koji se ovako odevao nije persiralo, ili makar obraćalo sa izuzetnim poštovanjem. Za nabavljanje ovakvih tkanina i materijala, morali smo imati dobro razvijene trgovinske odnose sa Italijom i Vizantijom. Otuda možemo posumnjati da je nekakva vrsta aristokratskog ophođenja već bila prisutna na našim prostorima, a nije nemoguće i pre dinastije Nemanjića.

Kako definisati persiranje?

U našem Pravopisu persiranje je naznačeno kao Reči iz poštovanja, sa pravilom da se u poslovnoj i službenoj korespondenciji jednom licu obraćamo sa Vi, Vaš, Vama.2 Shodno tome, pod pojmom persiranja trebalo bi obuhvatiti učtivost i reči iz poštovanja, što prevazilazi prostu ligvinstičku formu kao suštinsko značenje pojma persiranje.

Učtivost nije prosto obraćanje u drugom licu množine jednoj osobi, već mnogo širi i sadržajniji pristup, bilo u pisanoj ili usmenoj formi obraćanja. Darko B. Stojanović u svom naučnom radu Učtivost u nemačkom i japanskom jeziku navodi da japanski jezik sadrži najveći broj jezičkih formi i fraza za učtivo obraćanje u međuljudskim odnosima.

Japanski filozofi su, kako navodi autor, definisali učtivost i njihov raskošni raspon pojmova persiranja, uvažavanja i poštovanja kao društvenu normu koja doprinosi društvenoj harmoniji — najvažnijem cilju japanskog društva.3 Upravo su primeri iz japanskog jezika, koji neguju najdužu tradiciju učtivog obraćanja, razlog za dopunom pojma persiranja.

Ne smemo izostaviti ni fenomen engleskog jezika koji je potpuno odbacio persiranje osobi u drugom licu množine (ti = you, vi = you). Uprkos ranim engleskim zamenicama „thou” i „thee” koje su imale fuknciju neposrednog obraćanja i ponekad persiranja, reforme engleskog jezika su izbacile takvu upotrebu, te je svaka komunikacija svedena na prosto obraćanje između dva lica u definisanoj lingvističkoj normi.

Dakle, persiranje, shodno definisanom pojmu u našem Pravopisu i opštem posmatranju ovog fenomena u različitim jezicima, ne možemo svesti pod „obraćanje osobi u drugom licu množine”. Nameće se potreba za boljom definicijom, te možemo reći da su persiranje ili reči iz poštovanja samo deo jedne nerazdvojne celine — učtivog obraćanja ili učtivosti.

Kod nas, izuzev Pravopisa, persiranje možemo razmotriti i kroz crkvena odstupanja u primerima uvažavanja. U Katihizisu4 možemo naći da se velikim slovom pišu zvanja sveštenih lica na visokim položajima, kao i da im se uvažavanje iskazuje persiranjem: Vaša Svetosti, Vaše Preosveštenstvo i slično.

Ispravno je zaključiti da oslanjanje na jedno univerzalno pravilo pri iskazivanju poštovanja persiranjem, bilo u pisanoj ili usmenoj komunikaciji, nije moguće, a ni ispravno. Persiranje kao fenomen treba vezati za konkretnu situaciju u kojoj se koristi i tada proceniti nameru onoga ko ukazuje poštovanje, ali i očekivanja onoga kome se poštovanje ukazuje — tek tada možemo doneti odluku da li persirati.

foto: Nataša Belošević

Utvrditi nameru persiranja radi stvaranja distance ili poštovanja, neophodan je proces pri odluci o upotrebi ili iskazivanju istog. Stoga, kada prvi put kontaktiramo sa nekim na poslovnom osnovu, nije pogrešno koristiti Vi radi iskazivanja poštovanja. Međutim, ako smo u dugoročnoj saradnji sa istom osobom, korišćenje Vi može biti shvaćeno kao pravljenje distance, stoga i pogrešno. Sve češće možemo primetiti da gubljenje ove forme uzima maha na društvenim mrežama i digitalnim medijima, što nužno ne mora biti loša stvar. Ipak, kada se gubljenje persiranja primenjuje u komentarima na društvenim mrežama, radi lakšeg usmeravanja ciničnih i uvredljivih komentara, dolazimo do zaključka da ova praksa može biti i štetna, a ne samo ustaljenost koja prevazilazi prvobitnu distancu u komunikaciji.

U primeru persiranja ljudima sa određenim društvenim statusom, treba istaći da je najbitnije proceniti očekivanja one osobe kojoj se ukazuje poštovanje persiranjem. Ukoliko ta osoba persiranje doživljava kao neophodan vid poštovanja, samo zato što zavređuje određenu poziciju, tada persiranje može biti i pogrešan vid obraćanja, jer prelazi u neku vrstu povlađivanja osobi koja isto očekuje, te za posledicu ima neprirodan odnos i komunikaciju.

Kada se obraćamo starijim osobama po prvi put, ispravno je reći Vaš, Vama, Vi… Međutim, kada se obraćamo starijim osobama koje poznajemo duži vremenski period, ili smo u srodstvu, trebalo bi obratiti dosta pažnje da takav vid komunikacije ne stvori distancu i onemogući iskrenu bliskost.

Sa druge strane, često se možemo susresti sa šarmantnim negodovanjem gospođe u srednjim godinama u trenutku kada joj mlađa osoba persira. U tom slučaju persiranje je pogrešno, ne dozvolite da vas neko uveri u suprotno, već pročitajte izdvojen pasus na samom vrhu ovog eseja.

U odnosu učenik—učitelj, možemo reći da je ispravno persirati učitelju, kako u pisanoj, tako i u usmenoj komunikaciji. Tim postupkom, učenik će se učiti učtivosti i uspostavljanju vrednosnog sistema u svom shvatanju poretka društva. Za neposredno obrazovanje mladih ljudi o iskazivanju poštovanja, bolje metode trenutno nemamo.

Ako smo utvrdili da Vi nije samo obraćanje osobi u drugom licu množine ili persiranje, već učtivo obraćanje ili korišćenje reči za iskazivanje poštovanja, možemo reći da Vi nije dovoljno da bismo nekome ukazali određen nivo poštovanja. Shodno društvenim normama i prećutnim pravilima koje smo kao društvo utvrdili u praktikovanju srpskog jezika, korišćenje Vi je neophodno u određenim situacijama.

Stoga, bilo bi ispravno, ali ne i dovoljno, da u poslovnoj korespondenciji koristimo Vi za obraćanje osobi kojoj pišemo, a mnogo ispravnije, da procenimo svaku situaciju pojedinačno i po slobodnom rasuđivanju donesemo odluku o korišćenju učtivog obraćanja, bila ta komunikacija poslovna, društvena ili privatna, usmena ili pismena.

1. Pluralis Majestatis je upotreba zamenice u množini za označavanje jedne osobe koja je monarh ili vladar. Preklo se vezuje za Rimsko carstvo, četvrtog veka nove ere, za vreme trijumvirata.

2. Mitar Pešikan, Jovan Jerković, Mato Pižurica, „Pravopis srpskoga jezika”, Matica srpska, Novi Sad, 2017, 73, str, t.78.

3. Vidi više u D. Stojanović, „Učtivost u nemačkom i japanskom jeziku”, Komunikacija i kultura onlajn, god. II, broj 2, 2011.

4. Katihizis je knjiga vere, nastala od grčke reči katihizis, što znači verovati.

Autor teksta: Marko Ivanović

Čačak, 24. oktobar 2021. godine.

izvor: „Čačanke.rs“

Svako kopiranje teksta i dalje publikovanje je zabranjeno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *