Jednom prilikom prijatelj mi je rekao: – Muškarci su bigamisti, čovek nije rođen da bude monogam.
Inače ga smatram vrlo iskusnom i pametnom osobom, ali njegova teorija me je navela na analizu. Ne zbog toga što je njegova, već zato to je to potajna teorija svakog muškarca.Toliko puta sam čula ovu teoriju da sam se svaki put slušajući je iznova osećala tremu u njihovim rečima. Imala sam utisak kao da istovremeno osećaju i stid i ponos što ne mogu da se obuzdaju. Verujem, ma koliko da su hrabri, da ih je ova podeljenost iscrpljivala dok su ostajali sami sa svojim gresima, Bila sam svesna da je ovo „tajna“ koju će podeliti samo sa ženom koju ne smatraju potencijalnim plenom, već sa ženom koja bi pokušala da ih razume.
Gotovo najzinimljivija tema u svim medijima su muško-ženski odnosi. Ovu istinu najbolje mogu da potvrde ljudi koji se bave medijima, bilo kroz publikovanje tekstova, bilo kroz video produkciju. Kada pričate na temu seksa, muškaraca i žena, preglednost doseže nebeske granice.
Ali, nije to tako komercijalno kao što deluje u uvodu.
Na kraju krajeva, većina tračeva i potiče na ovim temeljima. Ko koga i zašto. Kako on/ona sa njim? Šta je interes odnosa i kakav bi bio ishod? U tim odgovorima su informacije koje su konzumentima tuđih života od suštinskog značaja.
Ako bismo se malo dublje uneli u temu, verujem da bismo došli do teze da su ljudi zaista po svojoj prirodi voajeri i da im je sasvim prirodno da se bave tuđim krevetom (da ne kažem tuđim genitalijama). Međutim moral je malo nezogan „tata“ i on nam ne dozvoljava da jasno kažemo ili priznamo da nas to stvarno interesuje.
Toliko knjiga je napisano na temu šta žele muškarci, kako ih osvojiti, kako ih zadržati. Moram priznati da u poslednjih nekoliko godina psiholozi i treneri personalnog razvoja daju pažnju i ženama, ali svi ti „priručnici“ daju univerzalne odgovre koje ljude ne zadovoljavaju, a pitanja ih i dalje muče. Da, zaista ih muče, čim toliko istražuju ovo minsko polje. Inteligentan čovek se ne zadovoljava univerzalnim odgovorom.
Muškarci, koliko god da su emancipovani, koliko god da su prihvatili i žive širinu novog doba, naizgled prihvatili različitosti jednolikog sveta, jednu stvar su zadržali još od svog postojanja. Zadržali su je potajno, krišom, kao žene koje kažu da posle prvog možeš biti samo drugi i time zatvaraju temu i mogućnost postavljanja pitanja koja suprotnu stranu mogu da zabole. Tako muškarci, samo u odabranom društvu, sa velikim ponosom i u isto vreme dozom straha kako će biti shvaćeni, pričaju o tome da čovek nije stvoren da bude monogam.
Jasno je da to nijedan muškarac nikada neće izgovoriti pred ženom sa kojom se potpisao kod matičara, jer u tom slučaju ova tako prirodna teorija mnogo košta, mnogo više od same želje da se proba nešto drugo, a i mnogo više od najskuplje pesme. Razlog toga je što je ova muška teorija u potpunoj suprotnosti od ženskog principa „jednom i zauvek“. Ako bi joj partner pokvario sliku, pored pola firme, pokretne i nepokretne imovine, izgubio bi sigurnost za koju se godinama žrtvovao. Tolike godine bio je verni slušalac, njoj, njenoj mami, brinuo da li će nova Kavalijeva kolekcija biti uspešna kao prethodna, kupovao bespotrebne poklone, pravdao se i tako dalje, da bi za uzvrat dobio nekoliko sati slobodnog vremena, možda baš za svoju teoriju sa početka priče.
Jasno je i da ne postoji muškarac ( bar ga ja nisam upoznala) koji bi razumeo teoriju bigamije u suprotnom pogledu, ideju da i žena, kao ljudsko biće, stvorena od Adamovog rebra (pod pretpostavkom da je baš tom Božijom greškom dobila neki muški gen) ima pravo na bigamiju. Takva ideja već nije prihvatljiva.
Žena voli jednom i jednog, dok se ne pojavi sledeći, kada ponovo voli jednom i jednog, kao prvi put i svaki put je jači od prvog puta.
Uostalom šta mi znamo o ljubavi koja je sama po sebi apstraktna. Nikad je niko nije video, samo je osetio, ali je svako osetio na svoj način i ne postoje reči kojima može opisati kako je to voleti nekog i kada je lepo i kada nije, i kada si bigamista i kada nisi. Ljubav je samo osećanje pripadnosti onoga što tinja u tebi, a ti zapravo i ne znaš šta je to tačno.
Žene i muškarci ne mogu jedni bez drugih. Tu mora da se napravi kompromis. Naš narod kaže da pametniji popušta. Tako se i žene, od početka vremena, prave da ne znaju, da im nikad niko nije tačno objasnio šta je bigamija. Pored polne, razlika između muškog i ženskog pola je u strepljenju. Muškarcima se žuri, zato i jesu bigamisti, a žene dobro znaju da kvalitet zdravlje čuva.
Moral kaže „ko prizna, pola mu se prašta“. Iskustvo kaže „Nikad ne priznaj“. Pomiriti, usaglasiti dva polariteta je nemoguće, uzaludni su svi priručnici kako pomiriti muški i ženski princip. Treba naučiti kako živeti zajedno, a odvojeno.
U ovoj priči, baš kao i u životu, svako treba da bude zadovoljen. Žene će nastaviti da se prave da ne znaju tačno o čemu se radi u toj bigamiji, dok će uz čašu šampanjca nazdravljati novoj monogamiji. Muškarci treba da nastave da veruju da su novi prvi i jedini i niko nikom ne treba da kvari iluzije.
Nekada bi istina između dvoje ljudi samo pokvarila sve. Zato je naš narod pametan pa kaže „ćutanje je zlato“. Nije tačno da se ne vidi, ne primeti, mi smo dva različita sveta, ali pametan čovek zna da zaćuti kada je mir obostrana korist.
Muškarac i žena su jedino jednaki u jednoj reči, a to je čovek.
Dragana Milosavljević