Vrlo naivno i svojom greškom.
Jedan dan na adresu naše male redakcije stigla je opomena pred tužbu zato što smo moji saradnici i ja pogrešno potpisali fotografiju koju smo objavili uz jedan tekst. Apsolutno opravdano od strane autora fotografije, a mi kao neko ko poznaje medijsko pravo nismo znali da se snađemo u moru zvanom Internet.
Nije da nas branim, ali na tolikoj platformi, prepunoj informacija jako je teško utvrditi pravi, odnosno tačan izvor, u ovom slučaju, fotografije. Naime, mi smo potpisali sajt sa kog smo preuzeli fotografiju, a nama se javio fotograf i njegov advokat sa punim pravom, jer smo prekšili medijski zakon.
Ova naša mala zbrka završila se vansudskim poravnanjem, u tom momentu, nama velikom novčanom sumom, ali pravda je zadovoljena, lekcija naučena.
Onda sam ja, kao glavni i odgovorni krivac malog portala, rešila da imam svoje fotografije koje će pratiti moje tekstove na mom portalu.
Apsolutno svesna da tekstove koje pišem razumeju ljudi slični meni, koji ne traže uopštene i unevrzalne, već ispričane priče, trudila sam se da takve budu i fotografije. Simbolične i atipične.
S obzirom da sam već platila cenu kao glavni i odgvorni krivac za našu malu čaroliju, tako sam počela da gledam i na eksperiment nazvan „moj tekst, moja fotografija“. Upravo ti tekstovi postali su najčitaniji na portalu. Ne zato što sam ja izmislila rupu na saksiji, već zato što sam sasvim „slučajno“ napravila nešto potpuno drugačije za sredinu u kojoj stvaram (nešto). Ali, to i jeste kreacija, biti drugačiji.
Ja sam se potpuno „izmakla“ iz situacije, kada objavim tekst, to je za mene simbolika i ne ulazim emotivno u ono što ode u etar. Ali, bili su mi vrlo zanimljivi neki od komentara na koje sam nailazila. Recimo, „vidi ovu što promoviše sebe“, „šta kao stavili ovu „ribetinu“ pa misle da povećaju gledanost“ i slično. To zaista i jeste tako, povećali smo gledanost, tako bar pokazuje statistika.
Šovinizam i muški i ženski ću ovaj put prećutati, ali ono što je mene navelo na razmišljanje su komentari nekih ljudi koji jesu medijski stručni, pa su se potrudili da objasne moj rad, naravno kroz definicije i birokratski sarkazam. A kao školovani ljudi, ili možda samo „pametni“ , da su stvarno pročitali tekst, zaista bi razumeli simboliku teksta i postavljene fotografije.
Kao što rekoh, fotografije jesu donele mnogo veću gledanost, ali nije do mene da li neko ima dovoljno kapaciteta da stavi sve u jedan kontekst i shvati ono šta je „pisac hteo reći“. Možda se čak ne radi ni o nedostatku kapaciteta, koliko o tome da je nekim novinarima najveći problem samocenzura (ako je imaš, časnije je ostaviti se ovog posla). Samocenzura je ubila novinarstvo u Srbiji, ali od nečeg mora da se živi, razumljivo.
Ako mene pitate, nije sramota pokušati nešto novo, biti iskren, pokazati svoje telo, kakvo god da je ono, nije sramota reći ono što misliš, ali je sramota (prema samom sebi) kada ne smeš da kažeš ono što misliš. Ja taj problem nemam i sa velikim zadovoljstvom plaćam cenu slobode govore.
I dalje sam svesna da mnogi neće razumeti koncept moje kreacije, ali jedno je sasvim sigurno, ja ću nastaviti da pišem (kažem) ono što mislim za sve one koji ljube istinu, drugačije, koji vole drugačije, koji su svesni da je ovo doba novih medija i koji znaju da pročitaju, a ne da čitaju ono što je nekom izdiktirano da napiše.
P. S. Slikala bih se ja i na bazenu, ali nisam bila u mogućnosti. Pitajmo se zašto…