U susret letu idemo kao manekeni pečenja, zapečene lepinje i roštilja. Nešto u čoveku je tako sudbinski ugravirano da se najbolji ishodi uvek očekuju uz minimalni napor, pa osedlanih želja za brzim rezultatima, negde sredinom maja prelazimo na ceđene sokove i izbacivanje hleba. Praveći se da je svaki porok tokom prethodnih meseci samo poriv đavola koji nam upisuje recku, spremni smo, u sačekivanju jula, da oderemo čak i sopstvenu kožu samo da bi bili bar jedan kilogram lakši. Da se čovek goji samo od zaliha tuge, čini mi se da bi u rezervoaru za holesterol imao dovoljno mililitraže da opskrbi i avgust, bez da ikada pomisli da je pokrenuti zimski statista pred kupalište, dovoljno sposoban da napravi čudo. Ali, nije ipak tako. Čovek se uvek zapuštao iz neljubavi prema sebi. Tačka.
Skidanje sala sa stomaka. Struganje peta koje su u februaru imale nepotreban sloj kao konjske kopite. Zakazivanje anticelulit masaža za potkožnu priču u naslagama debljine kao Braća Karamazovi. Uplate za teretanu. Nutricionisti. Joga. Kozmetički tretmani. I razne pičke materine, uglavnom.
A šta je sa ljudima sa kojima se volimo i u novembru, jesu li oni nebitni?
Njih smo dobili, je l ‘da, bez dodatnih napora da ih zadržimo, dok postoje eto samo onako?
Šta je sa poštovanjem života, dodeljenog zdravlja i mogućnosti da ga sačuvamo kao takvog?
Šta je sa kulturom ishrane, spoljašnosti, odavanja utiska?
Je l’ najvažnije naždrati se, pravdati se nagonom kojim se umoljava tuga, neizdržom, strašću ili slašću?
I na kojoj je to lestvici pravilno poslagan prioritet pa su stomatološke ordinacije, ginekološke, internističke daleko ispod običnih kozmetičkih salona i teretana?
Ili se samo vodimo onim da je bitno spolja i nikako unutra?
Svet je postao tango čula vida, gde se merkaju obline kao sveže meso u rafovima, pa nekako dođe i logično da je izliven nokat po ceni od nekih tričavih 1200 dinara kvalitetnije ulaganje od zamene metalne plombe, urađenog PAPA testa ili ne daj Bože popravljenog zuba!
Vrtoglavo se okrećemo banalnostima kao masa, tako da je porast plastičnih barbika koje zablistaju kad se obnaže, sve tako masovno izašle kao ispod neke štanc mašine, jedini prizor koji će zauzeti očevi imati u svom videokrugu onda kad sredinom jula budu izvodili svoju decu na Moravu, glumeći predivne muževe.
I nije više važno koliko sve nesmotreno jurca ka provaliji, koliko je tužno što se najviše prašine hvata na bibliotekarskim policama. Pa je neznanje postalo sveprihvatljiva zona komfora, crna hronika u novinama sve većeg obima i pokušaj da oprostiš, prevaziđeš ili zaboraviš sve manjeg poštovanja.
Jer, živimo brzo!
Dobar auto, ispred kuće sa prastarim kupatilom.
Najnoviji model tašnice, na ruci koja burmu nosi kao žig.
Preskup kupaći kostim, na grudima koje ne umeju da zagrle, a da ne zažmure.
I ta crvena višnja na šlagu trivijalnosti, za usta koja ne umeju da progovore, a da masa nije rekla AMIN.
I šta ćemo sad?
tekst: Dušebrižnica (ime autorke poznato redakciji)